Ti pišeš

Dok ti pišeš, ja imam tremu,
naravno to ne pokazujem,
već ti samo kažem da vraćam se za minut.
To se naravno pretvori u pola sata,
jer toliko mi treba
da otplivam dovoljno od obale
i posmatram te s mora
kroz otvoren prozor…
dok ti pišeš…

Dok ti pišeš, ja sadim cveće
u bašti koja želim da nalikuje onoj
u kojoj su sedeli Pablo Neruda i Matilde Urutija
a koja je bila tik uz onu kuću
koja mi se tako čvrsto urezala u oči,
više od same ljubavi pesnika i njegove muze.
Ti naravno ne znaš da ja mislim o njima
sedeći pored tebe i gledajući te
dok ti pišeš…

Dok ti pišeš, nad Velikom vodom
poput ogromne ribarske mreže spušta se noć,
teturajući se odlazi još jedan dan.
Oberučke privijam na grudi tu patinu od meseca,
odsjaj njegov se zavlači u tvoje mokasine kraj kreveta
na koji se pružam sveže okupana i mirisna
želeći da budem poslednje slovo
koje ćeš staviti na kraju pesme
i zbog toga se moja želja još više budi
dok ti pišeš…

Dok ti pišeš, u našoj sobi
kao u nekom portabl-pristaništu
svaki predmet ima svoju zavetrinu
osim mojih haljina i tvojih košulja
kojima smo jedino zagubili uputstvo za upotrebu,
pa je prema njima vetar jedino neumoljiv,
te ih diže i spušta, raskopčava i skida
kao nestrpljivi soldat svoju devojčicu
i oprosti na mojoj lascivnosti
dok ti pišeš…

Dok ti pišeš, ja ti okrećem svoj profil
nameštajući se kao model
i znam kako bi se smejali
oni koji bi slučajno ušli u našu sobu
i zatekli tebe kako pišeš dok ti ja poziram…
Mislili bi da je to nemoguće.
Ali shvatili bi da greše
kada im budeš pružio onaj ispisan papir
i u njemu moj lik
koji se ogleda u rečima,
i u kojima ti i i ja istovremeno
činimo iste stvari;
ja te volim,
a ti pišeš…