Шта за тебе представља срећу?
Можда кад кажеш слаткишима: „Нећу!“
Или кад видиш на грани птицу,
Можда кад добијеш лизалицу?
За мене то бејаху материјалне ствари,
Хтедох и „ајфон“, а и „ферари“,
Хтедох уистину много штошта,
Не питавши себе колико то кошта.
Толико бејах жељна моћи,
Да не рекох себи никад: „Кочи!“
Већ наставих да се надам да на то све
Једнога дана доћи ће ред.
Ево ме данас у земљи слободе,
Тамо где свако ко изгубљен је оде,
Да добије визу некако се снађе,
И тамо своју срећу нађе.
Ево ме данас у земљи тој,
У чијој храни грама шећера велики је број,
У којој људима никад хране није доста,
У коју свако ко дође елегантно попуњен поста.
Ево ме данас у земљи тој,
Посматрам менталитет што некад беше мој,
Не могу да верујем ко сам била,
У шта сам се то претворила?
Сад све што сам желела на дохват је руке,
Све могу да набавим без по муке,
Међутим, то за мене више срећа није,
Можда зато сада киша суза лије.
Зар је требало да одем миљама далеко,
Да бих постала свесна да сам неко,
Ко је некад тражио много од живота,
Кога је повукла новца „лепота“?
Да, суза ми иде низ лице,
Недостају ми моје улице,
Недостају ми моји мама и тата,
Недостају и бакини грашак и салата.
Недостају мирис и топлина дома,
Недостаје сваки делић завичаја мога,
Недостају са сестром игре и борба,
Недостаје ми неописиво моја слобода.
И милионе долара да ми дају,
Не бих остала у америчком загрљају,
И зато вичем док ветрић Несташко моје сузе брише:
„Србијо моја, волим те највише!“
