Dišem i udišem sa travama i zemljom,
Kad udahnem,
Zemlja se spušta,
A trave šušte.
Kad izdahnem,
Zemlja se diže,
A brazde sunca seku oko oštricama.
Dišem i udišem sa travama i zemljom.
Nisam više u Rešetkama prozora,
Nisam više u Zavesama smoga,
Nisam više u Kandžama od asfalta.
I zahvalna sam
Jer Kosač sa kljunom
Opet seje smrt,
Opet se veliki strahovi kao oblaci dižu
I kolutaju
I kolutaju
I seju
Seme smrti,
Koje u toplu vlažnu zemlju
Uranja i klija i sahranjuje i opet rađa,
Rađa divne oštre i nežne
Vlati trava,
Na ispražnjenoj zemlji,
Koja se diže i spušta
Sa svakim udahom i izdahom.
Nisam više u Rešetkama prozora.
I trave opet šušte
Milioni duhova zatravnjenih humki
Razumeju nas
I smeše nam se
Iz grobnice
Nad kojom se nadvija
Senka
Svežeg
Otkosa.
