Za tebe sam pesmu oteo od ptica
onoga dana kada sam te sreo.
Tad nisam video da imaš druga lica.
Kako bih i video kad je ljubav slepilo?!
Od slatkih si reči ispredala zamku,
a meni je okov i vlas kose tvoje.
U samici od kože sad mi duša zebe,
malaksalu maštu prostirem do tebe.
Dani mi teku kao na raspeću,
godine u jesen s lastama odleću.
Krilatoj si sreći prizemljila let
i svaki si u kamen pretvorila cvet.
Ipak, ja ti praštam – od krvi sam i mesa.
A da li će zvezde? Kako će nebesa?
