Tvoja sestra reče kako te je poslednji put uspavala
Puštajući ti muziku
Pitala te je da li znaš šta slušate
A ti si promumlao ‘Sajmon i Garfankl’
I to su ujedno bile i tvoje poslednje reči
Most preko uzburkane vode?
Vidim jesen i nabujalu Krku
Most prema južnoj kasarni
(koja je sada vojarna)
I nas dvojicu, cvikeraše
Kako ga žurnim koracima prelazimo
Zvuk tišine?
Čujem je i ja, Simo
Tu tišinu što nadjačava buku njujorške podzemne železnice
(mada znam da ti je ona moskovska bila draža)
Tu tišinu koja obuhvata vitalne organe
Prekrivajući ih velom metastaza
Gospođa Robinson?
Isus Hrist koji te voli
Bezuslovnom ljubavlju kojom roditelj voli dete
(čak i kada te nepoznati Hrvat izbacuje iz stana)
Spoznaja starosti i usamljenosti
Do koje ti nikada nećeš doći
Eto tako ja zamišljam tvoje poslednje veče, Simo
Pre nego što si utonuo u san
Koji će, nadam se, biti lak
