Идем опет, на порцију крволиптања.
Сваке ноћи, док спаваш сном праведника.
Гледам право у сјај ужарене космичке лампе,
на тамном платно, који гледа у тебе.
Куца ти на прозор, а ти не чујеш.
Лудим, али не одустајем.
Кад та светлећа утвара
обасја звезданом прашином део твог лица,
тад ти долазим.
Не знам да ли знаш.
Исто као и пре, гледам те и дивим се.
Али не прилазим, одржавам растојање.
Не додирујем те.
Јер ако те пробудим, илузија исчезне.
И ја се дезинтегришем.
Аутодеструктивна телефонска линија
која звони само у мојој глави.
А јавим се сваки пут.
Принц поезије
