Ptica

Svako je krenuo na svoju stranu,
Da zaleči staru ranu,
Da nađe svoj mir
I zaboravi na svaki svoj hir.
Baš u žurbi shvate
Da vreme ne mogu da vrate,
Da su neki ljudi odavno otišli,
A da im nismo čak ni prišli
Kada kući dođu i skinu osmeh s’ lica
Spoznaju da su u jatu jedina ptica.
Da oko njih nije mir već samoća,
Koja nije slatka poput nekog voća.
Gorka je k’o suza što niz obraz ide,
Što ne damo drugima da vide
Jer kada maske padnu
I osetimo tišinu gadnu
K’o zimu hladnu
Celi svet dobije drugi smisao,
Koji nam se s’ razlogom ispisao
Da nije ono što je na licu nešto naše;
To može biti svačije, tuđe, vaše.
Ono nešto nosimo u duši
Kada to nestane sve se ostalo ruši.