Припитомљавање олује

Олуја се ноћу најављује из далека
громовитим корацима и муњама сабљаркама
а онда
плови нечујно док се не прикраде
да ти заспе прозоре каменчићима

Брезе утом почињу да млате о стакло
запомажући а накривљене куће
преклопљене таласима
блицају С-О-С С-О-С

Тад, она се хвата света
почиње да разглављује темеље
и унутрашње тачке ослонца
Урличе као море као џиновско црно
псето скаче, кида и обара
ланце звезде
С неба, питоме, пливају у води

Држим се своје фотеље
и као спаса, стиха у глави али
ноге су ми већ у подводним травама
међу фењерима оних нескладних риба
са самог дна

Чујеш ли ме!? Чујеш ли ме?!
љуља корење моје зграде Бранко
сав у црном, мокар, са ужагреним очима
покисао, или можда, страшан и велик
неман из морских дубина
помало нејасан

Морам јако да вичем тада
Да, да! Пријатељи смо! Још одавно!
док висим на оном стиху
као на ужету изнад провалије

Одједном, оне звезде из мора обливају га
и са брезових грана капљу
и он
смирен и насмешен
поздравља ме
и окреће низ улицу
(осветљавајући је)
а за њим, бацајући
тек мале светлосне бомбе врлуда
припитомљена олуја

Ох, љуљајући се
и даље на оном стиху
док покушавам ногом да ухватим наслон фотеље
Хвала Богу
још има добрих саговорника
и спасоносних песама
кажем себи

и силазим
као с врха неке јелке
блистава, сва у седефу
мада, ипак, мало рашчупана