Човече! Јачи од речи, а реч је смрт
Одолео ниси искушењима песме
И кроз ватру одлетео као феникс у Смрт
Ал’ звезда поста кроз светлост таме
Сада си тамо где не бројиш проклете дане
Кроз поља ватре пепео си речи
У песми живиш, док песмом те хране
Док не слушаш срећу како кмечи
Певаш ли сада црни јамб сна?
И ко сад твоје бреме носи?
Хвалиш ли ваздух и песму сирена?
Тамо где те Ариљски Анђео милује по коси
Свираш ли Еуридици својој док живите Сан?
Далеко од беда поезије које сви пишу
Из речи у песму (п)остао си стваран!
Јер прави остају, а лоши се бришу!
Човече! Песниче! Што не хтеде да клечи
Јер волео си их из мржње, сад те песма спасава
Кроз сан Ватре и Смрт од прејаке Речи
Постао си ВАТРА која нас обасјава!
