ПРАВЕДНИК
Бранку Миљковићу
И да се опет родим
песми ћу се дати
свог сина првенца
по теби назвати
с трепавица твојих
скидала бих иње
твоје песме казивала
гласом монахиње
Певала би о теби
јутра са црквених звона
удевала речи у сазвежђа снена
твој лик клесала
из гранит камена
Све о чему сањам
ти си учинио
одапео светлост
кроз лук и стрелу
уткао си слово
донирао књигу
па сад светлиш
као православље
на српско узглавље
Сад о теби поје
свеци и пастири
с небеске висине
ти нам ламентујеш
све је више оних
што кроз мрачне дубине
певају слободи
гласно
да их чујеш
Још много ће светлости
и тамних ноћи
ову родну црницу
плаштом да покрије
памтиће те српство
јер праведник
песник попут тебе
на наше просторе
још крочио није
