Знам,
Морам изаћи из себе
Да бих се претворио у реч,
Коју остављаш свету,
Птицо – весниче,
Изнад воде у коју
Урањам.
Вест
Коју доносиш собом,
Да крвљу својом објавим.
Знам, на крају
Морам раздвојити воду и крв.
Морам отићи да бих се вратио
Кao повест
Наде.
Као дах живота и свест о бесконачном.
Као утеха неутешнима, о утешитељу!
Не остављај ме самог у води,
Птицо разапета!
У којој речи бол света
Нестаде?
Носиш
У оку сад мој лик и дах у кљуну,
На канџама ти моја крв,
Док кружиш изнад воде.
У воду врати ме
као реч познања коју
доносиш.
