Једно јутро је породило
страх
да никад више нећу
написати песму
Нисам могао да нађем
прејаку реч
која би у себи имала
живот и смрт
Тумарао сам по честицама
травама и чемпресима
ловио зраке сунца
цветове и лишће
маштао о слободи робова
стрепео пред собом
Летеле су птице
изломљених крила
у кљуну им плави цвет
Мислио сам о крају
на папиру
нашао почетак
занемео и запечаћен словом
Један погурени старац
искривљених прстију рече:
„Трагај, не одустај, не престај…
Написаћу, оставићу међ’ речи
све што сам имао.
Принц поезије
