POTONJEM

Satkala sam te od niti čežnjivih nada na starom prelu pohabanom grubim tkaninama u koje sam oblačila pređašnja ljubavna razočarenja.
Nežno, ali obazrivo, prišila sam ti sve ambleme koje želim na muškarcu.
Satkala sam te od snova u kojima mi miluješ kosu i francuskih poljubaca koji mi ježe kožu.
Obukla sam te u odelo džentlmena i čvrsto opasala šarmom kojim zavodiš samo mene.
Satkala sam te od sirove želje da nemaš nikoga, koja je jača od već pečene realnosti.
Ogrnula sam te toplinom ranih proleća i divljinom afričkih prašuma.
Jer moraš znati savršeno da balansiraš između nežnosti i grubosti ako želiš da me imaš.
I ostala pred tobom potpuno naga.
Spremna da ti dopustim da moje rasparčane paradoksalnosti skupiš u smislenu celinu.
Satkala sam te od strasti i kilometrima raspirivane žudnje.
Okitila sam te najskupljim kristalima imaginarnog sjaja i gorućom željom da i ja jednako sijam za tebe.
Satkala sam te od savršenih komada virtuelnih kamenčića na putu od našeg rastojanja…
Pa se bojim da stvarni susret ne razbije mozaik,
Bojim se da sjaj kristala ne iščili,
Bojim se zvuka cepanja tkanine sa prela i pucanja džentlmenskog odela po šavovima, padanja amblema u blato.
Bojim se sramote od svoje obnaženosti.
A i dalje sanjam da me skidaš pogledom i cepaš mi odeću umesto srca.
U mome strahu živiš.