Došla je iz plave prašine,
gde su joj zvezde prve komšije
i stala je ispred mene,
kao sa neba priviđenje, kao san.
Bio sam nalik praznom zidu,
ona je bila slika i ram.
I oči svoje zaledih na toj ženi,
kao isposniku na goloj steni,
stade život, sve oko mene,
kao sa neba priviđenje, kao san.
Sklopio sam ruke, moleći se,
da večno ostane, da stane dan.
Stajao sam pred njom opčinjen, sluđen,
iz ništavila podignut, osvešćen, probuđen.
Zenice se napuniše njenim likom,
usne su ćutale, ali telo je pričalo,
kao ispovest smrtnika pred besmrtnikom.
Hteo sam joj reći kako mi se sviđa,
da je nešto najlepše, što se retko viđa,
ali shvatih da je to siromaštvo reči.
Stajala je ispred mene,
kao sa neba priviđenje, kao san.
Nije bilo nikog da me u ljubavi spreči,
bila je moja slika, mog života ram.
