Неко је јуче умро
и данас се са сахране вуку
назад са гробља тужни рођаци
својим хладним кућама,
ногу пред ногу,
остављајући по путу
блатњаве трагове ископане раке
са својих свечаних ципела.
На небу мук, тврд као камен,
молитва није на време стигла горе,
нечији син, брат, отац, ујак
растао се са својом душом.
Црквена звона се клате и звоне без звука
док болна мисао хучи у мојој глави
желећи да викне из уста
и удари у строп,
и црквену куполу избије јеком,
у небо.
На земљи чудан мир.
Нечија смрт не ремети данас
праменове магле што лижу земљу
и ограничавају вид.
Само понеке очи упрте у небо
верно очекују спас
лијући слане потоке на земљу.
