Пјесма

Пјесма памти
све крајности душе,
тупу бол и скривену срећу,
мјесец и звијезде,
успавано сунце,
памти жеље пусте
и очајања сузе.
Хартија памти
среће и надања,
неостварене љубави
и оне процвале
као цвијеће раног прољећа
и мирис старих липа.
„Не напуштај ме свете,
не иди наивна ласто“,
написао је Бранко
овом свијету
и ведрим ластама у лету.
Свијет памти ријечи,
ситне,
а тако велике,
тихе,
а тако гласне,
остаће да одзвањају
у вртовима вјечности
и пјесме страсне.