Питао сам се може ли се
инспирација истрошити,
може ли се крај мислима назрети,
могу ли речи престати надолазити
и строфе саме се у глави низати.
Питао сам се има ли краја свему,
шта бива кад човек престане писати,
да ли је исти осећај тада
као кад престане дисати.
Питао сам се шта када стане песма,
кад идеја западне у неку тугу,
да ли и тада престати треба
да се не оде у крајност другу.
Питао сам се што су најлепше песме
увек пуне љубави, чежње и сете.
Зашто говоре о тугама неким
и зашто уз њих увек одболујете.
Питао сам се зашто мисли тужне
не исписују песме ружне,
и зашто осећање тако јако
изокрене свет наопако.
Питао сам се,
и још увек се питам –
да ли је дошло време
да престанем
да их читам.
