Песма југа

Пева и сагорева трње
Што на небо сенку
Бодљикаве жице баца,
Пева и пркоси одјеку празнине
Из лобања и црних срца подлаца.
Песма сетна, ишчекивања пуна,
Наде неугашене у пуном сјају.
Нови почетак, ускрснуће,
Пробуђени бићемо у рају.
Хоћемо ли заборавити познање зла
Које врхунац на Земљи сад слави?
Да ли ће као опомена живети
У свести, да се изгнанство не заборави?
Може ли се певати безбрижно
Живот цео, једну песму само ?
Мелодију ванвременску записану
У генетском коду
Што је слутњом од рођења знамо.
Рођени да злу пркосимо
За живота већ смо прежаљени
Сваку муку дочекасмо песмом
њом опијени и само њој верни.