Možda me nema ni u mojoj reči
I možda moja reč uopšte nije moja
Jer se njenim sažaljenjem, jedva,
Obznanjujem sebi
Dok se igram svemira,
Dok se igram tvorca.
Dok se igram beskraja
Pred šalterom u pošti,
U banci, na izdisaju
Deviznog računa,
Ja tražim tu reč, taj portal ka suštini,
Semantički apejron, kalk zlatnoga runa,
Taj kupon za večnost, loveći na akciji
Bezlaktozno mleko i komad svinjskog buta.
Pa tražim sebe zagubljenog
U podnevnom špicu
U iznošenoj košulji od jezičkoga tkanja,
Pred kasirkom u Lidlu što me bezizrazno gleda
Nesvesna mog večnog
Lirskog postojanja.
Razbacujem se večnošću
Dok mislim o benzinu,
Pa u troli, zgužvan, nastojim
Da natpopim i Popu.
Moje muze letuju na Cejlonu i Kipru,
Ja u beznjenici štedim
Za grejnu sezonu.
Odavno s njima posvađan, od strasti i ne gorim,
Nit su tako idealne nit dovoljno mrtve,
Al’ izgoreh u želji da stvoreno stvorim
(Aorist i rima, na pragu smo katrena…)
I rođena me pesma gleda već očima žrtve.
I tako bivam nebitan mojoj divnoj reči,
Misli koja teži da ostane svoja,
Ta misao se samo obznanila meni
I rekla: „Tvoja pesma nije samo tvoja”.
