I
Када бих крикнуо, ко би ме чуо?
Слушали сте моје песме,
али: тело нема уста ни гласа
— ничега сем му̑ка нема! —
а срце све је тише — тише! —
оне још су овде,
крвавих руку, крвавих лица —
ко пена надошле празнине,
ко ноћ лепе дивље жене,
мојом крвљу умивене!
II
Баханткиње моје, ви тамно цвеће!
не хтех певати вам,
и усуд ме стиже сред зимских гора,
да умрем смрзао и сам —
без очију да видим још једном дан;
без ушију да чујем ваш крик;
без уста да, гасећи се на лишћу,
заричем ко преклан бик,
и да понуде моје згасле зене,
пољубац крваве пене!
III
Крикнуо бих, само да могу!
Главо моја изгубљена,
ти водама сад плуташ, и певаш
весело поврх празнина,
лака и нежна ко крвави траг,
води што подари га твâ близина,
и мислиш: ја сам сунчев зрак,
без негви тела, без страха,
и примамљена, обалом ту се купи,
многа звер плаха.
IV
Али: песма без тела шта је?
Само шупља шкољка,
целов без срца, без дамара крви,
у коме не дрхти бољка.
Шта је таква песма до причина
— мртва ко песника тело —
шта је таква песма? — јадиковка,
дуго, надводно опело —
а не бесмртије нашег гласа,
што пребива врх таласа!
V
Па збогом! На тај пут крени,
и никад немој стати,
јер ни храм, ни задах жртви,
утеху ти неће дати.
Река нек ти тело буде —
затим мора и океани,
облак, кише, земља, платани —
духови, места и дани,
све нек се у теби скупи,
и ко ружа у грлу ти пропупи!
Bravo bravo!