Она која од природе саткана није

Рекла је да зна,
толико мало
о силама од којих је настала,
непознате су јој планине
скулптуре су за њу
само обичан камен
ја бих јој поверовао
и ко зна да ли бих је из тог сна будио
да није желела да јој покажем
где то река љуби небо.
Откуд сам знао
и шта сам могао
кад ми је побегла
зар мени
Фениксу небескоме
од ватре створенога
да побегне она
од реке саткана
с жилама
вировима обојеним
мом је погледу
рекла „Хвала“
када се низ лавину
суновратила
хвала
што јој дадох
да се као лето сврши
да од брега направи цвет
од љутога медведа
птичији лет
а од мене
оно што има
цели свет.
Је ли то љубав
сунашца ми мог
што га створи она
чије плаветнило сја
под окриљем
света
тај је свет воли
и пружа јој
да ме својим водама
спржи
рекао бих и ја њој хвала
кад би знао
да ли чује
што смртник рећи не може
ја говорим
њој,
која од природе саткана није
не бој се
нећу ја никоме рећи
да сам последњи човек
којег је волело
ово тло
под којим
тако неуморно
и бесциљно
ходамо.
Неће нико знати
да је твој вир
у делићу додола
и ритуала цвећа
дотакао небо
оно небо
које је још увек
а и вечно ће бити
под именом мојим.