„Не повредите земљу!“ – рекао си им.
А они је разроваше и проклетим ђубривом засејаше јалова да стане.
„Не повредите ваздух!“, а они га загадише.
„Не учините никакво зло води“, а они јој нови дом у цевима нађоше.
„Пустите ме да корачам према себи као према свом циљу“.
Тако лако и тако тешко у исти мах
– помешати сопствена маштања и скроз другачију збиљу,
опчинити себе, себи зауставити дах.
Нису те пустили,
принче поезије!
А не пуштају ни нас.
Узалуд хваљен свет у пепелу сопствене урне се тетура.
Хвалише га па сахранише…
Они који те нису слушали,
они који те нису пустили да слободно корачаш.
Они што не пуштају ни нас.
Они што не допуштају да по сопственим стопама своју стазу табамо.
Они што би у исти калуп свачије стопало да сместе.
„Пустите ме да говорим док има ватре у мени“ – говорио си…
А ми и сад ћутимо, са твојим стиховима на уснама…
К’о да последњи пламичци сагорели су вољу у нама па пуштамо да свет нам руше и пале
они што га градили нису.
Они што и не знају од чега је саздан.
Они што никад занесено нису застали тражећи у њему смисао.
Они што са птицама нису причали,
грлили храст,
ни у реци се једном окупали.
Немо посматрамо згаришта тог истог тла којим сви газимо
док они што песму нису слушали, олују што односи нам ваздух као химну славе.
Мурал твој, принче поезије, свакодневно гледам – сијају слова „Похвале света“ уз господско лице, ал’ поглед твој у голе трупце посечених јелки зури.
Иронија живота и парадокс смрти.
Лицемерје без срама упрто у наше очи.
А ми пред њиме жмуримо.
Можда ћемо мисли своје некада рукама додирнути,
хваљеног света одећу скупу са својих душа скинути
пре него што ћемо исти, голи, напустити!
Принц поезије
