Одлете ми птичица

Отишао и он.
Живот.
Цео, јадан, прошао у стресу;
Сада га откуцаваш
и чекаш да дам
Оно мало новца што ми је преостало,
да наплатиш,
и тако бедног, искоришћеног
Ставиш га у кесу,
Као нека награда за све оно

Проживљено.
Дајеш ми кусур.
Узимам две кованице
И пружаш ми кесу
и стари живот у кеси…
А ја климам главом, као се смешим;
Хоћу да кажем нешто, да се поздравим,
Али ме прекидаш:

„’Ајде, ’ајде… Следећи!”

Излазим из радње
као да се ништа није десило…
У глави опет оне старе мисли –
– хлеб, посао, рачуни…
Дошло ми само поново да погледам
На шта сам дао последњи динар…

Отварам кесу,
погнуте главе да видим шта је у њој
– а из ње излете птица!
Мала, лепршава и уплашена,
и нестаде из мог наручја!

Бели голуб лети далеко,
не окреће се,
не враћа се;
Посматрам га док се брже губи, бежи,
Сада светла тачка на тмурноме небу;
И одлазим са бедном кесом,
та кеса сада празна…

// Дан прође, а не свану;
Птица одлете, не запева… //