Odlazak

Sećam se,kao da je bilo danas.
Kad sam ustao i kud sam pošao.
Bila je noć,a mater je vatru
palila u peći.
Oči su me njene,zabrinute,
ispratile do vrata.
Izašao sam pod nebo,
tamno i krvavo.
Na stanici me je čekao voz,
obavijen dimom.
Krenuo sam na put,na
koji sam išao često,ali se ovaj,
iz meni nepoznatih razloga,
odužio do dana današnjeg.
I sada,dok ovo pišem,obraz
mi je naslonjen na hladni
prozor kupea.
Ponekad zadremam,a kad
otvorim oči,proletela je godina
i hiljade stanica.
Smenjuju se dani i noći,
sunce i kiša,godišnja doba,
decenije i vekovi.
Izbijaju mi sede u kosi i bradi,
a ja i dalje sedim na drvenim klupama
u kupeu druge klase.
Koliko sam puta želeo,
da uzmem kofer i izađem
na sledećoj stanici,ali
me je neka sila držala u tim
vagonima koji su se kotrljali po pruzi,
između polja i gradova,
preko reka i planina.
Samo ponekad,žurno sam prelazio
iz voza u voz,ne gledajući gde sam došao
i kuda ću otići.
Ni sam ne znam koliko sam vozova promenio
i koliko je stanica prošlo.
Kao da mi je neko šaptao da budem strpljiv,
da će doći mesto koje samo mene čeka.
Ali,kako ću ga prepoznati?
Kako će izgledati?
Dokle ću ovako lutati bez cilja,
ne znajući kuda idem?-pitao sam se često.
Polako,čujem onaj isti poznati glas u sebi.
Poznaćeš ga izdaleka,
Po stablima kestenova i golubovima,
što sleću i uzleću sa krova stanice.
Po visokom crkvenom tornju u daljini
i čardacima kraj puta.
Ne brini,ono će te zovnuti po imenu,
srce će ti zadrhtati.
Krošnje kestena će ti mahnuti da dođeš,
a sunce će obasjati put kojim ideš.
Onda ćeš sići sa voza i ne zaboravi
kofer sa uspomenama.
Ne možeš zalutati,ne boj se.
Videćeš selo u daljini utonulo u blato.
A,onda iznenada,probudio me je drhtaj srca,
kao da me je dodirnulo krilo od perja.
Otvorio sam oči.
Voz je ulazio u stanicu.
Golubovi su preplašeno uzleteli sa krova,a
krošnje kestena su se zanjihale.
Uzimam kofer i silazim iz voza.
Kad sam golim stopalom dodirnuo vrelu prašinu,
znao sam da sam došao tamo gde sam davno krenuo.
Koračao sam stazom kroz prašinu,
među kestenove,kao da sam tuda prošao
hiljadu puta.
Kao životinja koja je nanjušila svoj plen,
pa žuri,ubrazava korak,da ga pronađe,
da joj ne pobegne.
Koračao sam sav zanesen,
u očekivanju susreta i konačnog odgovora,
za sve muke koje sam proživeo.
I u jednom trenutku,kad sam stigao do crkvenog tornja,
učinilo mi se da ništa nije bilo uzaludno,
da je sve stalo u ovaj tren moje beskrajne sreće.
A onda sam video da nema dalje puta,
da se moram vratiti onim kojim sam došao
i ući u voz koji će me sigurno čekati,
da me povede na neko novo beskrajno putovanje.