Одговор

Запиткујеш ме својим пастелним погледом
Можемо ли да растегнемо време
Да га слично хармоници развучемо
( А зашто не бисмо и засвирали на њему!? )
Да побегнемо од празних станова
И уста пуних беседа отровних?

Можемо мислити мисли кристалне
Певати песме зелене и свеже,
Крштене нашом сланом крвљу
Ставити логос испред логике
И палцем душе такнути Светлост

И убиће нас*, најсвирепије
Јер не постадосмо бешћутне љуштуре
Смрскаће нас горопадним ђоном
Њихових огледало – сјајних чизама
Вероваће да су нам утопили Светлост
А ми смо је већ мисленом шаком дирнули

*прејака реч и њихова тамом засужњена душа