Odavno

Odavno ti ime ne svraća u rime,
a februarska studen sve jače steže,
al’ krenu par stihova u sred hladne zime,
a slova tvog’ imena kao da mi beže.

Pesma nije samo igra slova,
ona je nešto više od reči,
kad’ ime bude između stihova,
znaćeš ko to pesmom dušu leči.

Znaj da pesnika možeš žednog preko vode,
prevesti i na njega računati uvek,
al’ samo ne daj da ti ime iz rima ode,
jer pesnik kad’ odlazi, odlazi zauvek.

Kroz stihove kao nekad’ prođi,
znaću ja kako si, ne moram da pitam,
samo kad’ ti bude teško tiho u stih dođi,
da ti pesmu pišem, dok ti misli čitam.

U rime mi najlepše stane ime tvoje,
a odavno te nema da mi u stih svratiš,
da iz srca niti izvučene pesmu tebi skroje,
da mi pesmu kao niko razumeš i shvatiš.

I zato te molim, bar ponekad’ svrati,
ne daj duši ovoj da zatvori prema tebi rime,
tebi će pesnik i najdraži stih dati,
samo da ti u pesmu opet utka ime.