Док сам кроз око своје
као кроз вир пропадала,
а тамна моја крв већ
носила оностране боје
ни слутила нисам
да ћеш именом мојим
и будећи мене
пробудити и све друге људе.
Све што је једном
у теби заплакало,
све што је твојим срцем
огњило и бдило
и ја сам осетила тада.
Као кад рибу
с удице скину таласи,
носио си ме гласом својим
далеко од гладних утвара.
И тама што нада мном стоји
као у камену урезана,
није могла засторима црним
да замрачи твоју музику.
Смрт, бедна и посрамљена
гледала је како под њеним скутима
осећам и живим.
Живим!
Вечна, јер ме волиш,
јер си моју душу испевао,
јер због песме твоје
сви знају да је могуће
осетити љубав и после смрти.
Принц поезије
