Удри кишо по глави мојој,
ситно падај, брже хлади,
враголанка к’о горска вила
срце моје распори, ту усади.
Капи што ме расхлађујете
зар не можете боље то,
сад сам као неко дете
први пут купано у корито.
Мисли моји зар и ви издадосте,
а поверих вам живот свој,
опиле вас медне усне
ил’ риђе локне на глави тој.
Поноћ је, опрости ми Боже.
Пре Богојављења ово вече
пожелех жарку жељу
жељу која пече.
А ти незнанко моја
јеси л’ чула по прозору
ромор капи, кишу ову?
Јеси л’ чула ноћну сову
по имену што те зове?
Што проклиње ноћцу ову
и не спава све до зоре.
