Сан који говори у недоглед
остварени је део узеблог постојања,
моја се стопала ритају од узбуђености
коју приређује свеже млеко подсвести
наоружано одговорима без материје,
понекад се запитам да ли уопште знам
да избројим својих двадесет и седам година.
У сујеверном стиху је истина
прве изумрле биљке
и животињског разговора
којег ћемо разумети боље
од сопствене коже,
волети јасније од часовничара, сабрата,
чије смо прсте спремни презрети у нама –
зашто би болесник
уопште мерио температуру
уколико пати од спознаје,
проклетство му постане распевана шева,
а гуштери се сунчају на његовим длановима;
птице грудима,
кљунови незаспали од срчаног прескакања.
Најбољи песници су анонимни,
а највећи ратови прежаљени
чак и од неба обгрљеног уранијумом;
најјаче мисли су у седлу
неизговореног и непрочитаног
премда их дете љуља у колевци
заједно са будућим кућним љубимцима
који су, могуће,
прерасли несасушену цикличност времена
и свесно је прећуткују
или их ми не разумемо.
Прошлост ће се вратити у песми
као што ће да потекну стајаће баре из ока
када земља пусти
доброћудне рогове кроз
смисао воде,
поново ћемо оживети у трну
замишљеног цвета
и убадати
ватру
кад заћути.
