На почетку свега била је Реч.
Закон, јачи од свих.
На почетку је Реч била моћ
и сила, пред којом дрхте
и цареви и краљеви.
Чак и они најсилнији су знали,
да Реч носи и живот и смрт.
Знали су да од Речи
ништа није јаче
јер на њој почива Свет.
На почетку је била и Ватра.
Пламен који је Боговима
украо Див, да им покаже
да се живот рађа у долини,
у пећини под сламом
и пламеном свеће.
Рађа се у избама убогих,
у богатству Душе,
не на врховима Олимпа
напојен нектаром порока.
На почетку је била Љубав.
За шест дана из непрегледних
дубина, воде, крви, зноја
и расточених костију
у болу породила Земљу.
А седмог дана, Реч је знала
да је створила Победу, јер
само је Љубав имала моћ
да ни из чега изнедри Песму.
На почетку је била Песма.
Био је то знамен
Пророчанства.
Али, Песма се није родила сама.
Имала је близнакињу Геу.
Обе су од мајке Речи
добиле моћи.
Песма је умела да додирне
опустошене пољане срца,
а Геа да оживљава шуме,
бића и времена.
Била је то Победа Речи.
Победа Живота.
На почетку је била Реч!
Ватра Љубав, Песма,
Душа, Земља, Победа
и Живот.
Биле су то животоносне,
предивне и топле речи.
А онда су од речи
настали језици.
И пасторала се претворила
у пепео и прах.
Од праха створена,
враћа се у прах.
Језици су постали
шиштаво змијско клупко.
Тако су се Богови
опет подсмехнули
грешном човечанству.
Од Њиховог гнева,
настали су ратови,
што у пролеће нису мирисали
на дивље трешње и невене
већ на лешеве и смрт.
На почетку јесте била Реч.
Логос је био почетак, алфа,
а Рат и Смрт – Омега и крај.
Смрт се ту случајно нашла.
Постала је чудновата,
права и бела,
као стаза која води
у непознате даљине.
На почетку је била Реч.
На крају је остала Смрт.
Путоказ за Лавиринт
у коме лутају
изгубљени песници.
Јесте, била је на почетку Реч,
а на крају је остала Смрт,
коначница Речи,
окончаних лутања
и завршених путовања.
Јесте на крају остала Смрт,
али, остала је и Реч.
Реч која није умрла
разапета на Голготи.
Јер и Смрт је,
када се све сабере и одузме
ипак – само Реч.
А на почетку увек
буде – Реч.
