Očima ti blede usnice milujem
očima volim, rukom ne mogu.
Buntovnom crne ti obukli odore,
sa službe vatri odveli Bogu.
Plemenit sanjaš i živiš trenutak
beo i mrtav, sa ružom na grudima.
Rajski su vrtovi večita laž,
zalog za poslušnost običnim ljudima.
Poričem, juče ti nisi umro,
oči se ne sklapaju kad prerežu vratove
Jutra čim svanu, na grob ću ti doći,
u belom odelu, kao u svatove.
Zar omča može da prekine bivstvo
svih svetlih duhova, lepotu nemira?
Ime ti još, moj mrtvi dragi,
odzvanja sve do ivica svemira.
Vatra je slava, ali i varka,
ista te rodila, ista oslepela.
Večnost je obe šake napunila
prašinom zvezdanom iz tvoga pepela.
Veruj, ne postoji dan tvoje smrti,
nit’ će postojati dan tvog opela;
jer ti još živiš u vazduhu, pesmi,
u svemu što postoji van ovog tela.
Anđela Nešić
