МОЗАИК

Није ми потребно чудо васкрснућа,
моје биће већ обитава у хиљадама кућа:
Рецимо у цурици што песму наглас чита
пред разредом док глас је издаје и титра;
или у младићу кога девојка прати само још
као име које изговори пред сваки свој кош…
Ја сам и у жрецу с трга ког се деца плаше
кад претензије израња са дна пивске флаше
и у хераклитовском оку голубара што зна да
сунце није веће него што изгледа;
и у дечаку што се у врсти влажних стиди шака
и у сваком ко се себи враћа идући пешака,
као џезер што се прамцем зоре отмено тетура,
отресајућу пијавице крвожедних клавијатура…
Дакле, није ми потребно чудо васкрснућа,
тек штих за пазл и мало мозаичког прегнућа.