Tebe nikad neće upoznati moja mama,
koja je u svoj grob i mog srca deo odnela.
Ja neću prestati da žalim taj susret,
nedosanjan, kao sav život ostao pred nama.
Neću prestati taj susret da želim,
volela bih da mi kaže šta o tebi misli.
Možda bi primetila zbog čega ne bi trebalo
drugi srca deo s tobom da podelim.
Možda bi predosetila da srećna neću biti
i krivljenjem usana pokazala brigu.
Ili bi baš tobom, kog nije doživela
bila očarana, pokrov sebi splela od mira niti.
Neću znati da li bi ti dala poverenje,
da li bi joj bio mio kao neko svoj.
Ili bi nevoljno gutala knedlu
misleći da više i ne tražim odobrenje?
Živa ne bi mogla da mi sakrije šta misli.
Kako kad žmuri da joj prozrem pogled?
Gleda li u oblake moga sutra?
Šta će s nama biti kad budemo kisli?
Nisam morbidna, ali želim da te povedem
na grob njen, da se predstaviš ko si,
da je uveriš kao što bi da joj srce kuca
da baš s tobom treba život da provedem.
Da si moj izbor, želim da joj kažeš,
da me muče sumnje jer mi nedostaje,
da sam navikla na njenu reč, koja me i morila,
da si pola ona, da u zlu pomažeš.
Kako želiš da si otac našoj deci
i kako ćemo jedno nazvati po njoj,
da će možda nositi kike kao baka,
da će znati kako su im izgledali preci.
Da ćemo imati ram sa njenim likom,
da se smeje, da svi kažu koliko je lepa.
Ona bi se, rekla sam ti, stidela i bunila;
da goste ćemo ipak upoznavati sa slikom.
Hoću da je pitaš, možda kaže tebi,
kako je mislila budućnost da proživim
kada me je ostavila samu da je gradim?
Zar toliko mi veruje da me prepusti sebi?
Svadba ne može biti velika,
objasni joj kako se to promenilo.
Želela sam želju da joj ispunim.
Ali ne da se, majko, snom čvršćim od čelika
spavaš i ne čuješ i kome da pevaju
kad nema tih suza da ti oplačem kraj?
Nema, majko, na tom veselju radosti,
samo nastavak života: rodbina dolazi, lepo se odevaju.
Hoćemo li, majko, ikad razgovarati?
U snu ne znam da l’ su reči tvoje ili moje.
Koliko ima, znaš li, do mog smrtnog časa?
Koliko je uspomena koje s tobom neću stvarati?
Kome, majko, decu da rodim?
Tvoji unuci neće imati babu.
Ko će da mi pomogne kad postanem mama?
Predstojeće nepoznato već na nulu svodim.
U amanet si mi ostavila da proživim sve što sledi.
Koji te bog uzeo da mi otrgne sreću
iz svega što s tobom nisam doživela?
Peče me sećanje na tvoje hladno telo,
očeve reči da prestanem, ne vredi.
Žute su tog časa bile ruke njene
kada sam je grlila, a nije uzvratila.
Ne mogu da razumem kako ja postojim,
kad umrla je ona koja je rodila mene.
