У животу сам умрла неколико пута.
Увек када је душа оних које волим
почела другим светом да лута.
И често тумарам сновима пустим,
таман кад’ некоме од њих име заустим,
у прашину се претварају жарке жеље моје,
да моји вољени поново крај мене стоје.
И баш у том трену сан ми се у јаву претвара,
схватам да ме ум поново заварава,
снажан бол ми груди разара,
а топла суза образ запара.
Ех, најдражи моји,
кад бих могла, бар на трен, у облаке са вама,
не би било дана да ми душу не испуни срећа,
а радост би била још већа,
да се у вашем загрљају поново пробудим.
И ево у очају…
Богу своје рањено срце на длану нудим.
Али, не!
Ипак… Желим да се потрудим,
да славим живот који проведох са вама
и бескрајну љубав која је владала међу нама.
Док ово срце куца… Волећу вас неизмерно…
