Распадох се у лету
док скамени ми се златно крило.
Разли ми се мастило
на срце у злату.
Ја те гледам немо
онда кад ти си гледала ме
а нисмо се тада дотакле нас.
Осећаш моју моћ неприпадања
док ја ти не опраштам онај петак
кад раскрилатила си се
а мени ниси ни удах дала…
Госпа ми ниси
ни старешина
ни етика!
Попримаш сва обличја света
а остајеш тако лепа.
Нетакнута!
Из тамног вилајета не излазиш
а све знаш.
Реци и мени, научи ме,
благослов ми дај
кад неће ми срце код тебе у неповрат.
Испаштам у колу,
грехе непочињене окајавам
док вила маше победљиво
твојом плашљивошћу.
Мичи ми ту траву!
Хоћу ватру са пепелом.
Дај ми Сварогове руке
да је искујем
или испљунем као Кронос.
Хоћу да певам
а ти и боју мењаш кад ме видиш.
Јелица Дојчинова чека на понору
да кадифу јој млађанство обуче,
а ја правим сок од зове
да додоле загасне ми не остану.
Милутине, све саме винуте у космос око тебе.
Утвараш се, утво утворљива,
да ти направим кумире и кенотафе.
Маслину ми дајеш?
Ни одмила те нећу звати.
Хоћу да певам!
Не остају црвени трагови када корачаш
а ја се умазах цела.
И очи ми црвене.
Какву то ватру ми даде
кад само хоћу да певам?
Принц поезије
