Постојим поред пута
невидљив за колону
прескупих лимузина
што између банкина плута.
Ја сам дух који слободно лута
кроз празну васиону.
Ја сам пулс. Пулсирам.
Откуцавам дивље животе.
Откуцаји звери кроте.
Радим шта ми се прохте.
Ја сам музика. Свирам…
… кроз пале уклете ноте.
Понекад од свести правим
предугачке стрме стазе.
Врхове за пад у понор упорно освајам.
Понекад од свести правим
полигон за камиказе.
Детонирам границе и хоризонте спајам.
Понекад кроз вакуум ума
летим, уместо да спавам.
И да бих се исправио – морам себе да искривим.
И када ме нигде нема
напросто се издешавам,
да разбудим себе самог, снове своје да проживим.
Човек је звер ухваћена у мреже.
Илузијом слободе, заведен, себе соколи.
Чељуст реалности упорно душу ми стеже.
И ја се смејем док боли.
Понекад у срцу чујем
луди бубањ како лупа.
Свуда тражим огледало да у њега пљунем.
Понекад се голем уздах
са усана сувих чупа
да увије све те речи што рећи не умем.
Понекад ме речи лече,
а понекад реч ме пече
и врела би суза увек на питање пала:
Зашто, да би неком мог’о
дан у злату да протече,
неком другом мора ноћ да буде од кристала?
