Набрекао Месец
на лицима заблуделих страсти
усидрио слике злурадог одсјаја
у раскршће магловитог пута
Стидећи се умрле памети
насукани гмижемо по муљу
ка обали изумрлих трава
Пожутела земља обојена стидом
мрмори прашини под ноктима модрим
да развеје клице у таласа јеке
да не чује камен како клизи
темељ вековима слаган
Спустио се Месец на извор сванућа
дошапнувши јутру дан да најави
одјек земље усисало небо
пред призором клонулог човека
Бранка Тодоровић
