У крв претворена по венама струји.
А срце је стишће, гиба и
упија у се. Постав једном наша,
у нама је присно.
Има је у ријечи, покрету и мигу.
Оробљава душу нудећи слободу
у волшебној спрези два вољена бића.
Херувимским гласом људима глагоља,
ријечју вјечно несазнатном.
Па по чувству своме тумаче је људи,
и вјерују слијепо том језику чудном.
Не умире она у прах претворена.
Из праха се рађа горчином
и надом. И потребом голом.
Изнова је људи тумаче и гаје…
Постав једном наша, у нама је присно.
