Stalno mislim na tebe
zbog nežnog, detinjeg lica,
zbog bora smejalica,
zbog naših radosti koje se pamte.
Ne postoji poslednje zbogom
jer vraćaš se ko’ proletnja kiša
i u minuti tačno znaš
da otkloniš bol i tugu.
I svaki put kad se moja
malena ljubav utiša,
pojaviš se ponovo
da na nebu napraviš dugu.
A ja se istopim ko’ sladoled
ostavljen na pločniku.
Poželim da i ja drugima
činim da zora sviće
i da otvaram srca od kamena
i duše okorele od boli.
Želim da i ja u nekome
budim leptiriće.
Jer dovoljan je samo:
osmeh preko ramena
i jedan tajanstveni pogled
da neko počne da voli.
