Купола

Стамена стојиш, божанска и лепа,
И срдиш се сивом граду.
Једини спасе, што Бога у поднебесју љубиш, кажи му како птица плаче, и како цвет кроз пукотину јеца.
Снажно бесни море и пере каљаве стопе.
Љуштуру света изнова поправља и правда.
Једном, кад у поноћ јави се последња нада, спраће се и крв са старијех рана.
Промукли су топови пуцајући у празно.
Иступили се умови бритки уз песму простих.
Испраћени беху славно слаби идеали,
И у сабласну тишину праведни стрпани да бледе.
Али ти још увек стојиш, светлиш и цепаш небо.
И прљаву скитницу шаљеш натраг у Очево крило.
И срдиш се још увек свом сивом граду,
Јер не даш свом стаду да склизне у неповратни загрљај аду.