Ако се икад будеш питала,
Зашто је овако било
Да знаш да није лако
Одговор не знам ни ја.
Нешто се чудно десило.
Као да сањ’о сам сан.
И памтим сваки детаљ,
сваки Божији дан.
Сваки тренутак
и сваку ситницу
и црте на лицу,
и кораке твоје
док идеш низ улицу,
Памтим.
Ипак сам будан.
И нешто ме вуче
да прођем туда.
Осећај овај
јако је чудан..
Презрети себе
грех је,
Није у реду
ал није ни лако
Ми песници изгледа,
волимо кад боли јако.
Зашто је тако?
Не знам.
Нема ту разума
логике нема,
Нема ни изговора,
ни извињења.
Никог’ ту нема,
Ни људи ни жена,
нема ни збогом,
Ни довиђења.
Ничега нема.
Сем успомена.
И киша се спрема…
