Јутарња јесења идила

Село, ушушкано у летаргију ноћи, полако се буди уз први пјев пјетлова, вјесника зоре.
Док се први зраци Сунца расипају по влажним пољима и њивама и боје небо најтоплијим
тоновима ружичасте, пијетао буди своју пернату породицу.
Домаће животиње још увијек бораве у лаким и опрезним сновима. Ваздух је влажан и оштар. Хладно је. Уснуле овце заштићене су облаком лаког испаравања сопствених тијела. Пијетао се огкашава по други, трећи пут. Све гласније кукуруче и буди и животиње
и људе.
Изненада, све утихну. Кида се танки вео између ноћи и дана. Зора се буди у јутро. Јутарњи, ресак ваздух сваким удисајем сијече плућа пробуђених, истовремено и годи.
Аурора својим танким, ружичастим прстима милује врата и зидове моје собе. Као да хвата браву на вратима, жели да их отвори и уђе у собу.
Чујем како мачке шапама гребу на врата, очекујући да буду први положајници на јутарњем оброку.
А ја сам већ одавно будна и слушам ноћ како дише. Пишем пред зору јер тада је све тихо и мирно. Моје мисли се разлажу на папиру као јутарње зраке сунца на уснулом небу.