Пусти ме да се спустим до језгра земље као река, док се плаво у бесплатној потковици среће, шири над нама.
Покисли смо од облачног мрвљења, а сунце је вирило носећи свој омот живота. Живео сам.
Бисерне капи су се сливала низ латице још живахне руже, љубав нас спаја у вртлогу свих неверних обилазака света.
Мост дуге се издиже изнад мрака ове мртве страже, којом господари сан у лавиринту жеље и обруча чежње.
Сатиру се измаглице бежећи пред пространством очију, дубине душе која пакује кофере осорне садашњице с погледом на прошлост измицања.
Мој сан се остварује као самоникла бреза, препуна младих грана, која није смогла снаге да непусти кап сузе над врелом у вир живота.
Аутор/Јасмина Ћирковић/
