Nikad nisam voleo brojeve,
Prisustvo Pitagore donosi jednocifrenost stihovima,
Ogoljenost koja ne mari za krojeve
Svojih kaputa od snova.
Šest. Večernji iskorak pred tramvajem želja
Koji povezuje visine i praskozorja,
Linija koja vozi svećnjake na mesto jedne pisaće mašine i olovke zaoštrene intuitivnošću.
Ili pak onaj donji dom Mefista,
U obrisu plastičnog vetra što donosi prazne spise.
Latim se pera. Ali sunce nevoljno skladišti one mirise
Paperja. U iglicama borova što kriju reč na Lj.
Elipsa. Kao skup voljenih tačaka ili nemoć
Ljubavi da se grupiše u pravilan krug,
Kao volim te u ciklusima romantizma,
U postmodernističkim rečima na slovo Ž.
A želim te jako kad je noć!
Andrić je mrtav. Anika tumara okolo tražeći rukopise mostova bez početka,
U nama nežnost bez završetka.
Govori glasno! I ne šapući usnulima!
Ta reč na slovo S se u saopštenju svih tvojih čula seje.
Ikar je nevin. Ne ljubi tebe ovo perje,
Već nemogućnost da se sabiram i delim
Na slogove u staklu,
Na kubne centimetre iscurelog peska.
Topim se. Svom površinom svojih skučenih kvadrata,
I bdim nad mračnim ramovima,
Jer nema sveće u paklu.
Ja sam čovek od voska.
