Grana

Kažu „pričao si mnogo“,
a meni slova su falila
za svaku progutanu laž.
I sad se ljulja grana
na kojoj me vetar poljubio
u moj poslednji dah.
Nije da nisam hteo,
no mi bilo svejedno
dok u ruci blista staklo
iz kojeg se smeškala grbava
šljiva opojnog mirisa,
da li ću osvanuti il’ možda
smrknuti.
I sad se grana ljulja
na koju me dželat stavi,
misleći da mi je kraj,
a to tek početak bi.
Poklonih mladost neljudima,
ostarih u svojim stihovima.
A grana se ljulja,
neslomljena.