Цветић нежни бејах ја,
радовах се свему.
Годинама растох у башти к’о у неком рају,
ипак, брзо дође време да ја пођем неком другом крају.
Спремих своје све што имам,
ал’ застадох на час.
Да ли иком треба сада да се правдаш!?
Помислих у себи и заспах пре свитања,
у глави се роје безброј чудних питања.
Сан ме заобилази,
као да ме се плаши.
Зној са лица кваси ми чело.
Уздах затрепери као свитац ноћу.
Ипак само бирам ја своју самоћу.
У њој сам се увек осећао топло,
неспреман сам уш’о у то гротло.
Подлац што ме сазда да у коштац,
ја се борим са свом муком својом.
Чувао сам образ свој,
неокаљан љагом.
Остао сам сам и са својим јадом.
Чистота из душе моје одбегла је крадом.
Ветар кида лист са мене као да ме буди,
и већ тада нисам био ја као и сви други.
Не питаху за ме,
к’о да и не живех.
Чак ни траг у земљи не остаде за мном!
Узалуду што сам и речи своје изустио,
један коров који није ни о чему снио.
Не хтедох ни латице да отворим своје,
почеше и инсекти тад да ме се боје.
Плашио се јесам од кише и снега,
од сунца још више нисам дисати мог’о.
Остало ме цвеће гледало без сете, без стрепње,
нађох се баш тада услед страшне зебње.
Роса капну , разли се по мени.
Суза једна моја тешка као оков,
паде свом тежином на ногу баштована,
он и не примети да је један цвет нестао са првим сумраком.
Анђелија Станковић
