Večnošću se uvek boriš,
a u stvari postaneš deo nje
ako imaš ostvaren stih.
Stih u kome ispišeš deo svoje duše
zakucaš za papir
pohraniš u večnost.
Sa slovom se boriš, rečju gradiš,
zapisanom rečenicom ostaješ tu.
Davno će mač pojeden biti rđom,
ime na grobu mahovina će jesti.
Osmeha i lika tvog u ogledalu
davno više biti neće,
niti bližnjeg tvog da te oplakuje.
Ostaće samo stih što kao britak
lunin srebrn sjaj seče ravnicom,
sa požutelih strana isijava,
dok god ga neko iznova čita.
Stranac te nikad videti neće,
davno će tvoje kosti imati mir.
Neko će dalje posle tebe,
osetiti deo tvoje duše, zakovanu za stih.
Kroz večnost dok ima nekog, ko ih čita.
Принц поезије
