Džaba je volim

Džaba je volim
I kada mi ne odgovori na poruku
I kada mi ne odgovori na pismo
I kada joj napišem pesmu
Džaba je volim.
I kada autobusom krenem ka centru grada
Baš negde na polovini Brankovog mosta
Kada okrenem glavu udesno
Kada ugledam ćošak njene zgrade
Tada je baš džaba volim.
I kada me zaboli njeno postojanje
Nasred Savskoga trga
Nepojmljivo lepa i nikada moja
I tada je baš džaba volim.
I kada dođem u „Upravu“
Kada odem do bašte
Kada vidim da je premešten sto gde smo sedeli
I tada je baš džaba volim.
I ranije
Dok je sto bio na svom mestu
Kada sam znao da izađem u baštu
I da vrhovima prstiju prođem po rukohvatu stolice na kojoj je ona sedela
I tada, a i sada je džaba volim.
„I dok staru boljku lečim starim lekom,
Dabome vinom
Ta ne bi valjda mlekom“
Kako je to nekada pevao Panonski Mornar
I tada je džaba volim.
I dok pokušavam da u alkoholnoj izmaglici pronađem trenutke mira
Samo par sekundi tokom kojih neće biti sećanje
Već će sedeti pored mene
I smešiti se onako neodoljivo kako samo ona zna
I tada je džaba volim.
I kada mi se plače kada čujem da neko pominje „bambus“
I kada u glavi krene da mi se vrti melodija pesme „Bumbar, kome treba bumbar“
I kada znam da samo ona i ja znamo kako su
„bambus“ i „bumbar“ povezani
I tada je baš džaba volim.
I Balkanskom ulicom ne smem da prođem
Baš kao ni Savskim trgom
Jer je tada baš džaba volim.
I kada pustim „Santa Maria della Salute“
U izvođenju Preleta, Kralja, Žutića, Ristovskog
I „kada mi dođe da mi prsne glava“
I tada je baš džaba volim.
I svaki put kada u ormanu
Vidim moju plavu košulju sa belim prugama
Kada se setim jedne večeri ispred „Penzije“
I tada je baš džaba volim.
I svaki put kada vidim dvoje kako šetaju gradom
I devojka spusti glavu na rame momka
Ja se setim te večeri u „Penziji“
Trenutka kada sam pomislio da čujem neko škripanje
Mislio sam da se to moja kosa tare o nebo
Dok je na nekoliko sekundi na mom desnom ramenu
Odmarala njena prelepa glava
I tada je baš džaba volim.
I kada je nemoguće biti sa mnom
Kada je moja krivica daleko veća nego njena
Kada je telo teško oštećeno a duša bi još da leprša
Kada krenu stihovi Kaliopi:
„Mmm, Bato, htjela sam letjeti,
Mmm, Bato, krila su mi moja uzeli…“
I kada te boli mesto gde su ti bila krila
I kada te boli mesto gde je naslonila glavu
I samo se sećaš ptičje perspektive
Plavetnila neba iznad oblaka
I kada te zaboli i bol
I tada je baš džaba volim.
I nemojte mi seći ruke kao što je napisao Branko
Ne
Odsecite mi čitavo telo
A ostavite samo desnu ruku sa ramenom
Da ima gde da nasloni glavu i da može da ispreplete prste sa mojima
A ovo sve ostalo odsecite
Jer ionako nije važno
Jer je volim i krhotinama duše, ostacima krila
Pa makar to bilo i džaba.