ДУШЕ НЕДУЖНЕ

Због ње,
у тренутку заробљене повести удишем трагове ништавила
обавијам се концентричним круговима туге
увлачим се у метални одјек крвавог дана
и бирам креативно свирепу, белу смрт
да не почивам са магловитим духовима језовитих жена.

Због њега,
болно кајаним мислима и страхом од спознаје лудости
због свесне прељубе, к’о јасно мрачног погледа у вечност
склизнула сам у крипту ходочасника Антиохије
са грч-осмехом осетила сам мемлу Толоса
ћутљиво сива, мраморног лица, нестајем на рубу времена.

Због ње,
немиром злочинца гушим се у уздасима моје слабости
крвљу подливеним очима, лудачки узнемирен
слушам брујање шина одлазећих возова истине
одевам се у дроњке ноћних ветрова и одлазим тамо
где се налазе несрећни, не налазећи се никада.

Због њега,
О, љубавниче ножа, мој негрехниче, окованoг погледа
заблудела, сломљена и бела, гола и мртва
отровно знање знам, омамљена мирисом мрачног бола
чекам те мирно, сасвим мирно лежим и гледам
црни облаци путују зачарано црвеним небом туге.