и ово бива:
а шта је зла коб мадам политике?
те најлукавије госпоје?
вјечно море.
(таласи високи
оштри, нељудски
кљове гранитне
на врховима игле,
у сваком валу
поједна аждаја.)
ко у њега заплива
или, још веће море:
у дубине тамне
зарони,
нема му више вани.
а у тој неповратној
одисеји,
шта се збива?
какав је зрак тамо?
дружба с клизавим јегуљама?
битке са искеженим медузама?
прождирање хиљада невиних туна?
редовито и неизмјерно гутање и удисање
нафте, керозина, измета и осталог људског смећа
од потопљених танкера, глисера, и јахти богатуна?
уза све то, још и смрт, силна и неукротива:
скапавање на дну маријанскога рова
у дубини од тридесет и три хиљаде стопа
(тамо гдје није уронио нико жив, сем
авантуриста, полудјелих археолога и
болесних хедониста).
надаље, господа рониоци и археолози,
у новим вјековима што ће за нама безглаво доћи,
биће, знам, тако ужаснути, и дрхтавих руку ужаснути,
а посигурно и студено укрућених мисли,
када на дну
тога рова
тога гроба
угледају особито језив скелет:
стопала човјека, глава кита, очњаци ајкуле.
(јер шта је вријеме?
једна сунчана зрака
што не заблиједи никада.)
